Caricamento ...
Spiacenti, si è verificato un errore durante il caricamento del contenuto.

4377Novi tekstovi Mire Markovic

Espandi messaggi
  • Coord. Naz. per la Jugoslavia
    13 nov 2017

      [Alcuni nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA.
      Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina http://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .  (A cura di I. Slavo)]


      Novi tekstovi Mire Marković

      1) НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ (12.novembar 2017)
      2) ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ (23.октобар 2017)
      3) БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ (Октобар 2017)
      4) ПОВОДОМ ТРИДЕСТ ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ (Октобар 2017)
      5) ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК (14.октобар 2017)
      6) СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ (28. aвгуст 2017)
      7) СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ (8.aвгуст 2017)


      === 1 ===


      Прогнана и неизгубљена

      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ

      Пише: Мира Марковић
      12.novembar 2017

      Сваки народ је везан за своју прошлост и поносан на оно што је најбоље у њој. При том су, разуме се, за разне народе различите вредности оно што је најбоље у њиховој прошлости. Зависи од тога у чему су објективно било најуспешнији у свом времену. Или у чему су они субјективно придавали највећи значај.  
      Сада, после толико векова, сваки би народ требало да афирмише оне тековине из своје прошлости које имају трајну цивилизацијску вредност у развоју друштва, науке и уметности, оне тековине које имају перманентну еманципаторску улогу.  
      Али, често се прошлост, а нарочито оно што се у њој третира као традиција, злоупотребљава. Ставља се у функцију текућих, пре свега политичких потреба.  
      Често се традиционално, према коме се треба односити са поштовањем, активира у сасвим текуће, прагматичне сврхе. То традиционално би требало тобоже да буде ослонац за дневне политичке потезе. А ти потези се представљају као национални континуитет, историјски темељ политике која се тренутно води у народном интересу.  
      Злоупотреба прошлости и традиције ниски је ударац и прошлости и традицији, а текућој стварности је подвала коју многи савременици не виде одмах, а неки је не виде никад.  
      У последње време на тај начин је предмет злоупотребе постала религија, односно црква као њена институција.  
      Религија је, бар две последње деценије, постала територија на којој се сукобљавју народи и уоште људи, и у тим сукобима сваки народ активира своју религију као свето место свог живота које је као такво довољан разлог у најбољем случају за дистанцу од припадника других религија, а у горем случају за налажење аргумената за агресивност према њима.  
      Да би се таква температура међу народима и људима одржала, креатори те температуре служе се театралном глорификацијом и религије и њених тумача и цркве.  
      Та театралност искључује свако искрено и озбиљно религиозно осећање и у крајњој линији вређа и религију и вернике.  
      Многи верници ту разметљиву, свеприсутну „религиозност“ не доживљавају као театралност, напротив, верују да се ради о привржености највећој вредности којој су сами посвећени. На упозорење да се ради о прилично бескрупулозној манипулацији реагују, не само са сумњом, већ непријатељски, доживљавају та упозорења као атеистичку злурадост.  
      Има, разуме се, образованих верника који су свесни те манипулације и који одбијају да буду декор те театралности. Али, изгледа да су они у мањини. Да није тако, да је већина свесна злоупотребе религије, до те злоупотребе не би ни дошло.  
      Ако би на опасност од те манипулације неко требало да реагује онда су то представници цркве. Многи међу њима то знају као образовани људи, али њихова реаговања, и кад их има, не допиру лако и увек до јавности. Пре свега јер се не уклапају у политичке интересе манипулатора.  
      Али их има међу црквеним људима који игноришу чињеницу да се и религија и црква користе често у политичке сврхе, иако су те чињенице свесни. Чине то са логичном намером да атмосферу наклоњену религији и цркви искористе за јачање утицаја религије и побољшање материјалних и статусних прилика саме цркве.  
      Наравно, постоје и друга подручја прошлости и традиције која се на сличан начин злоупотребљавају.  
      Глорификација неког догађаја или неке појаве често се смешта у контекст глорификације прошлости и традицију у целини.  
      Међутим, нема народа на свету чија прошлост у целини заслужује да буде глорификована. Свачија има слабе стране које не треба заборавити да се не би поновиле.  
      Национализам је, по својој природи, склон фетишизацији националне прошлости а нетрпељив према оправданом труду за нужном вредносном селекцијом.  
      А затим, не може све из прошлости да буде традиција, не само зато што све не заслужује да се третира као добро, већ и зато што би такав статус многих појава био у данашње време бесмислен.  
      На пример и у најразвијеним земљама жене нису имале право гласа до такорећи недавно, да ли би фетишизација прошлости без селекције, ту „традицију“ неговала. Ту је селективан вредности однос према прошлости историјски нужан и оправдан.  
      Али је логичан и у подручјима која нису од таквог цивилизацијског значаја. Козаци су ратовали сабљама, Срби су носили опанке, Енглези сукњице, Турци димије ... то је прошлост која је остала за новим добом. Та је прошлост била дуго традиција али је време укинуло.  
      Вредносна селекција према прошлости подразумева неговање оних тековина које су допринеле и националном и општељудском развоју и прогресу.  
      А традиционално треба да се негују они симболи којима се национални идентитет испољава у његовом континуираном и оптималном цивилизацијском развоју.


      === 2 ===


      Прогнана и неизгубљена

      ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

      Пише: Мира Марковић
      23.октобар 2017

      У Србији је за последњих петнаест година петоструко повећан број оболелих од рака, тридесет шест хиљада људи оболи од рака сваке године, а једно дете од рака оболи сваког дана, стопа раста оболелих од рака у Србији је повећана за 2% годишње док тај раст у свету износи 0,6% годишње. 
      И стручно и лаичко мишљење је да је пораст малигних обољења последица бомбардовања. 
      И заиста, готово да нису неопходне стручне анализе и оцене када се ради о узрочно-последичној вези између малигних обољења и бомбардовања у Србији. Према „признањима“ самог НАТО-а на Србију је бачено најмање дванест тона осиромашеног уранијума, а могуће је, према њиховој процени, и петнаест. 
      Поред осиромашеног уранијума катастрофалне последице за живот у Србији су изазвала и бомбардовања хемијских постројења. Последице њиховог бомбардовања су једнаке последицама које би биле изазване коришћењем бојних отрова. Због експлозија и пожара који су се десили приликом бомбардовања хемијских фабрика и нафтних резервоара огромне количине отровних материја загадиле су ваздух, воду и тло на ширем подручју од оног на коме су се налазила бомбардована постројења, али је то загађење било и на дужи рок. Опасност од њега присутна је до данас и вероватно још дуго неће проћи. 
      Непосредно после окончања бомбардовања почео је рад на научним и стручним анализама о последицама бомбардовања на здравље, пре свега становника најугорженијих подручја, али и на здравље нације у целини. Те прве анализе су, одмах указале на драматичну везу између бомбардовања и здравља људи. 
      Резултати тих анализа подразумевали би и одговорност за судбину нације која је бомбардовању била три месеца изложена. 
      Али годину и по дана после бомбародања, власт која је то постала пучем у организацији америчке администрације и неких других западних влада и институција искључила је из свог домена рада сваку активност везану за одговорност оних који су бомбардовали Србију. То је, разуме се, било и очекивано. Нова власт је била експозитура оних који су бомбардовали Србију. 
      Питање одговорности је, дакле, било склоњено са дневног реда на који су га по логици и по сваком моралу на дневни ред ставили претходна власт и народ. Тако су се индиректно на споредном колосеку нашла и истраживања везана за последице бомбаровања за људски живот. 
      Могуће да су у последње време та истраживања „оживела“. Између осталог и зато што је пораст малигних, али и неких других сличних обољења, у драматичном порасту. 
      Али и данас, као и раније, важи исти каузалитет. За еколошку и здравствену катастрофу у Србији одговорност припада онима који су доносили одлуке о бомбардовању и који су га изводили. Та одговорност није само начелна него је и персонална. Осамнаест земаља чланица НАТО, и само врх НАТО, имају своје шефове који су 1999. године донели одлуке о бомбардовању Србије, додуше без сагласности Уједињених нација и Савета безбедности. Знајући ваљда да им њихова сагласност није ни потребна. Администрација САД је старија од УН. 
      Тешко је, дакле, избећи обелодањење везе између бомбардовања и здравствених прилика у Србији а занемарити одговорност за те прилике и то не неку начелну већ конкретну. 
      И усред те атмосфере недавно у Србију у госте доласи Бернар Леви, француски филозоф. Између осталог, познат и по својој дугогодишњој антисрпској пропаганди и уопште по анимузитету према Србима коју је испољавао деведесетих година. 
      Приликом недавног гостовања у Србији на забринутост коју је чуо од српских домаћина да у земљи има много малигних обољења у последњих петнаест година, француски филозоф је одговорио да је становништво Србије старо па је логично да као такво умире од рака, а уз то је нагласио да српски народ није склон демократији. 
      Што се старости тиче, Срби нису најстарији народ на свету. Има их још старих и још старијих, али нису познати по високом степену смртности од рака. У удаљеним пространствима Сибира, Кавказа, уопште Азије, Северне Америке и тако даље има много старог света а једва да има малигних обољења. А код нас сваког дана једно дете оболи од рака. Старост као евентуални узрок тешко да би могла да прође. 
      Али ни одсуство демократије, такође. Бернар Леви и њега помиње као један од узрока, ваљда у ширем смислу. У ширем или ужем, тешко је довести у везу одсуство демократије и малигна обољења. Односно, недостатак демократије као узрок малигних обољења. Јер има их и у најдемократскијим земљама које се, по Бернару Левију, налазе на Западу наше хемисфере. А опет нису ове болести најзаступљеније у азијским и афричким диктатурама. 
      Кад би та комбинација – одсуство демократије и старост, били узрок малигних обољења човечанство би бар знало шта треба да предузме да се реши једног од највећих зала које га је снашло. Продужити младост и увести демократију. А Бернар Леви би добио Нобелову награду и за биологију и за медицину и ако се за те науке није школовао. И био би скинут терет са плећа многих стручњака, биолога и лекара широм света, који раде на откривању лека за рак. 
      Али на жалост француског филозофа, у Канади умиру од рака иако је земља демократска, а на Кавказу живе здрави иако су стари. 
      Младост и демократија, и кад су уједињене, нажалост, нису лек за најстрашнију болест овог века. 
      Биће, дакле, по Бернару Левију, да су само у Србији старост и одсуство демократије узрочници малигних болести.
       Па према томе, кад умру сви стари, а то је по Бернару Левију већина, и кад се уведе демократија којој Срби нису склони, неће више бити болести, не само малигних, него ваљда ни кијавице. Становника ће бити нешто мање и биће под надзором, да се опет не отисну у антидемокрастке воде, али бар ће бити здрави.


      === 3 ===


      Прогнана и неизгубљена  
                                    
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ

      Пише: МИРА МАРКОВИЋ 

      Недавно је у Лас Вегасу убијено 58 људи и преко 500 рањено за време фестивала кантри музике. Убица је био стар око шездесет година, вероватно оштећеног здравља. Вероватно, јер нема другог објашњења, па ће се, по свему, свести на то. 
      Чак и ако се то догодило у САД, много је. САД, иначе, важе за земљу са највише криминала, или се бар налазе у врху те лествице. 
      Порекло тог криминала је предмет перманентне бриге у самим САД, лаичког огорчења широм света, и наравно, научне пажње. 
      Порекло је сложено, али није недовољно јасно, каквим се понекад жели да представи. Та тобожња недовољна јасност је последица извесне научне лењости, а некад има и крхку одбранашку улогу. Тобоже је то зло снашло САД, таква им је судбина. 
      Није, наравно, у питању судбина већ стварност која је резултат више међусобно повезаних фактора. 
      Велике социјалне разлике, у ствари енормне класне разлике, по правилу су први узрок криминала и свих других облика насиља и социјалне патологије. Сиромаштво, незапосленост, неписменост, колективна и индивидуална безперспективност су родна места криминалаца, наркомана, проститутки, многих психопата ... 
      Криминалу у САД много доприноси и веома присутна потрошачка атмосфера. Оно што се нема, недостаје више ако се људима стално даје на знање да постоји у провокативном квантитету и квалитету. Енормна понуда и одсуство услова за сваку потрошњу, или за веома ограничену и крајње скромну, изазива агресивно незадовољство. 
      Притом, треба имати у виду да је у САД економски раст веома интензиван, брз, готово спектакуларан, и да такав појачава социјалне разлике. Незапослени и сиромашни реагују на њих драматично, агресивно, траже решење изван институција и закона. Али, не само они. И неки припадници средњих слојева незадовољни својим шансама за материјалним и статусним променама, прибегавају повременом или трајном компензацијом у криминалу. И део омладине, такође. По природи свог бића млади људи су нестрпљиви, а подстакнути егизстенцијалним провокацијама свуда око себе, животом до кога је пут дуг и неизвестан, покушавају да га се домогну што пре, занемарујући ризик коме су изложени не само тренутно већ и трајно. 
      Том нараслом социјалном незадовољству и гневу много доприноси и потрошачка пропаганда. Вјерују америчког начина живота је – имати. Немати људе избацује из игре, из живота такорећи. Материјални, економски, финансијски успех је готово једини успех. Из њега се репродукују све друге шансе у животу. Породична биографија, стваралаштво, рад, духовна посвећеност су параметри у далеком другом плану. А тај примарни успех и његов амбијентални декор су не само дневно форсирани већ и национално глорификовани. Није, дакле, нереално да до тог успеха пут може да буде и ванзаконска и ванинституционална пречица. 
      Америчкој ванзаконској и ванинституционалној, криминалној стварности годинама је много доприносило и присуство расне дискриминације. Она је од почетка била повезана са социјалним и класним разликама. Расно дискриминисани су били и социјално, односно класно деградирани. Припадници те дискриминације и деградације су били једна од најзлостављенијих популација у осамнаестом, деветнаестом и двадесетом веку. И логично је да су се из тог злостављања родили насиље и криминал. Они су били израз нужде, али и освете. Некад и једног и другог. Америчка држава се према тој нужди и освети односила као према криминалу. А просвећени свет, у Европи као његовом центру, је ту замену тезе игнорисао, правио се да је не види. 
      Као један од узрока криминала у САД свакако треба имати у виду и специфичност америчког менталитета. Први досељеници из Европе у Америку са својим преступничким и авантуристичким биографијама, које су активирали при сусрету са слабијим матичним становништвом, били су пратемељ следећих покољења која су агресивност у остварењу својих националних интереса и личних потреба сматрали легитимним својством своје супериорне цивилизацијске нарави. Та нарав је радикално и скоро антагонистички била различита и остала различита од европске раскошне просвећености и азијске стрпљиве мудрости. 
      И најзад, треба имати у виду и одсуство континуитета хуманистичких идеја које вековима постоје у Европи и Азији и настојања да се оне остваре. 
      Иза садашње Европе налазе се грчка филозофија која је на највишем мисаоном нивоу покренула питање односа између добра и зла, као и многи до сада непревазиђени антички идеали морала и лепоте; римско право на коме се темеље цивилизацијски парамтети од 753. године пре Христа до данас; хришћанство чији почеци представљају рану антиципацију једнакости и равноправности; десет векова византијске суптилне ликовне духовности; златни утопистички сан Томаса Мора и за далеку будућност написан „Град Сунца“ Томаза Кампанеле; визионарски образац оптималног живота који су образложили Сен Симон и Фурије пре него што је наука о друштву то преузела на себе; раскошно схватање слободе за време три века ренесансе; Велика француска револуција на чијој су застави први пут слобода и равноправност најавиле повезаност без којих нема ни једне ни друге; Први човеков излет у небо 1871. године за време Париске комуне; научно креирана будућност Марксовог учења; Лењинове Филозофске свеске и Октобарска револуција која је отворила прве странице будућности ... 
      Захваљујући том континуитету Европа је врт наше цивилизације, њена мисаона дуговечност је израз њене универзалности и њене супериорности у односу на егизстенцијални салто витале у чијој се неутемељености крије опасност од негације. 
      Зато Американци, лишени тог континуитета, живе у прагматичној садашњости и у њој једино налазе репер респектабилности. Оно што им је дошло из еврпоског мисаоног и искуственог живота предмет је едукативног, али не и вредносног значаја. 
      Њихове личности се нису формирале на претходном мисаоном искуству јер га нису имали. Оно што имају у том смислу је са историјске тачке гледишта кратког даха, дијалектика је једне немирне духовно и мисаоно неауторизоване динамике, елементарни егзистенцијални мотив без искуства из јучерашњег дана и без перцепције за сутрашње. 


      === 4 ===


      Прогнана и неизгубљена  
                                    
      ПОВОДОМ ТРИДЕСТ ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ

      Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
      Октобар 2017

      Осма седница није завршена. Само је прекинута. Прекинута је зато што нема ко да је настави. 
      Њене теме су биле две. 
      Прва је била друштвена реформа. 
      Та реформа је требало да буде почетак трансформације постојећег друштва у виши цивилизацијски тип. Односно, циљ те реформе је био формирање једног богатог и праведног друштва. 
      Примарни принцип социјалистичког друштва је био праведно друштво. Али су сва социјалистичка друштва до тада била сиромашна, или прилично сиромашна. 
      Довођење у питање, бар делимично, те стварности као прилично дугорочне нужности започело је у социјалистичкој Југославији. Она је одбила да сиромаштво буде део социјалистичке личне карте која ће важити деценијама. Отклањање те заблуде је била необразложена платформа послератне Југославије. У првој половини осамдесетих година дошло је до стагнације југословенског живота, а нарочито до тражења одговора на питање какав он треба да буде. 
      Али је већ у другој половини осамдесетих година прошлог века Србија отворила то питање спремајући на њега и одговор. Праведно (социјалистичко) друштво не само да није нужно да буде сиромашно већ може да буде истовремено и богато. Односно, да праведно друштво које је и богато тек онда постаје социјалистичко. А тиме и нерањиво не само на сумњичавост у погледу своје историјске оправданости већ нерањиво и на аргументе чак и најљућих противника који су своје неслгање са социјализмом заснивали на његовом сиромаштву. 
      Идеја реформе у Србији средином осамдесетих година подразумевала је осим присуства тржишта и активирање приватне својине, њеним комбиновањем са државном и друштвеном својином. То је требало да буде начин на који је било могуће остварити економски и социјални развој чији би резултат био виши квалитет живота, материјалног и осталог, за све грађане, на макро и на микро нивоу. 
      Уводни реферат у оквиру прве тачке дневног реда био је уствари најава почетка те теме. И та тема би доминирала седницом, била најава почетка реформе која је била више од реформе, да у међувремену није дошло до сепаратистичких и терористичких догађаја на Косову од стране албанске мањине. 
      Они су се у великој мери ослањали на аутономију Косова које је покрајину све више чинила републиком и подстицала сепаратизам албанске популације. 
      Тај албански сепаратизам је имао прилично индиректну подршку у врховима Хрватске и Словеније које су тада и саме испољавале сепаратистичке тенденције, додуше не тако агресивно као Албанци на Косову, средином осамдесетих година словеначки и хрватски сепаратизам се испољавао још увек обазриво. 
      Проблеми на Косову и потреба да се они реше захтевала је предузимање хитних политичких и државних мера. Оне су у великој мери значиле и довођење Косова под надлежност Републике Србије, као што су у њену надлежност спадали и сви остали њени делови. И као што су у надлежност свих других република у Југославији спадали сви делови тих република. 
      Део српског руководства у претходних неколико година, а и те 1987. године, доводио је у питање независност албанског сепаратизма - сматрали су да је у приличној мери био изазван српским национализмом. Доводили су у питање и хитност мера да се тај сепаратизам заустави – сматрали су да се ради о дугом и спором процесу. А што се тиче аутономије Косова која је претила да Косово учини републиком, ту аутономију је тај део српског руководства подржавао. Устав из 1974. године, који је иституционализовао ту аутономију имао је подршку ондашњег српског руководства 
      Све то је била друга тема Осме седнице. 
      Због атмосфере у Србији, али и због атмосфере на седници, та друга тема дневног реда је постала доминантна. Спонтано али оправдано је постала главна и остала је главна пуних тридесет година. 
      До дана данашњег ће свако ко помене Осму седницу везивати је за Косово, односно за одлуке донесене у вези са приликама на Косову. 
      Таква оцена је такорећи добила право грађанства. 
      Тако ће о њој говорити и њени учесници, већ сутрадан после седнице. 
      Данас је тешко зауставити, тешко је чак и кориговати тај тренд. 
      Појавиле су се готово научне студије које имају за циљ да објасне „дубљи“ смисао Осме седнице. Као да то што је видљиво такорећи голим оком, није најважније. Најважније је тобоже нешто друго, притом то друго не објашњавају. Биће да је то нека тајна, али света српска ствар. Та фетишизација српског, та патетична кукњава, то призивање цркве, православља, прошлости, косовских јунака, битке на Кајмакчалану, ... нема никакве веза са Осмом седницом – са заустављањем албанског сепаратизма и тероризма, а поготово не са идејом реформе. 
      Губитници на Осмој седници су били заступници вишегодишње политике о опасности од српског национализма за све остале народе и мањине у Југославији, о потреби да се са таквим национализмом обрачуна српско руководство, о том национализму као узроку албанског сепаратизма, а о албанском сепаратизму и тероризму као појавама са којима треба обазриво и стрпљиво планирати потезе на дуги рок.  
      Иако мањина са ове седнице били су од онда до данас активни, присутнији у јавности од оних који су на тој седници били победничка већина. И даље су остали уверени да је српски национализам готово шовинизам и као такав зло против кога се мора борити. У међувремену су стекли много следбеника у Србији, а у републикама некадашње Југославије су имали подршку и раније и имају је и данас у свим срединама. 
      Они који су били већина на седници нису се много трудили да објасне да српски национализам није најопаснији у Југославији, нити је изазвао албански, а тамо где га има у Србији, као што га има и у другим републикама и уосталом у свим земљама на свету, треба да буде предмет осуде. Од стране свог народа, разуме се, пре свега. 
      Због недовољног присуства у јавности већине са Осме седнице, одлуке у вези са Косовом су често симплифициране и вулгаризоване, сведене на банално национално и индиректно и ненамерно су послужиле као аргумент „борцима против српског национализма“ у јавном животу Србије да је то био почетак националистичке политике у Србији која је угрозила стабилност Југославије. 
      Тај ниски ударац мерама да се заустави ескалација албанског сепаратизма и тероризма на Косову и да се сачува територијано јединство Србије на начин на који су биле јединствене све друге републике некадашње Југославије, неколико година касније суд у Хагу на суђењу Слободану Милошевићу употребиће као кључни доказ да је Србија одговорна за распад Југославије и да је тај распад инспирисан Осмом седницом.
      А тековине Осме седнице, кад је реч о Косову, су биле енергичне државне мере да се зауставе албански тероризам и сепаратизам и њихово заустављање већ у току те и следеће године и промене Устава Србије после годину и по дана којима је Србија правно и политички изједначена са другим републикама у Југославији ограничењем аутономије обе покрајине која је претила да их трансформише у републике. 
      Да непуне три године после Осме седнице није дошло до југославенске драме, Србија која је на Осмој седници добила под своју надлежност Косово на принципима политике националне равноправности и свог територијалног интегритета, је имала све услове да савлада сепаратизам и тероризам албанске мањине. 
      И да изведе целовиту друштвену реформу. Могуће је да би идеја те реформе временом постала инспиративна у југословенским размерама, али не само у југословенским размерама. И могуће је да је, укидањем Југославије и демонизацијом Србије, због тога заустављена. 
      А распад Југославије није индиректна одговорност Осме седнице коју јој хашки трибунал приписује, али јесте одговорност креатора тог суда. 
      Креатори тог суда судили су за злочин борцима против злочина који су сами извршили.


      === 5 ===

      http://www.sloboda.org.rs/komentar9.html 

      Прогнана и неизгубљена  

      ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК 

      Пише: Мира Марковић 
      14.октобар 2017 

      У сваком друштвнеом систему, од робовласничког до грађанског и социјалистичког друштва, налазили су се и остаци претходног друштвеног система и наговештаји следећег друштвеног система.  
      У феудализму су се, нарочито на почетку налазили остаци ропства, а касније наговештаји следећег, грађанског друштва у лицу богатих трговаца и занатлија и првих индустријалаца.  
      У грађанском друштву су остаци претходног друштва били некадашње осиромашено племство и свештенство, а најаву следећег система су представљали високо ситуирани стручњаци и службеници (технократе и бирократе).  
      То је историјска законитост. Та законитост је мало модификована у земљама такозване транзиције. Многе некадашње социјалистичке земље имају за историју мало необичан састав – остаци претходног социјализма, враћање првобитне акумулације капитала, успостављање државног капитализма заједно са неолибералном економијом.  
      Пошто транзициони друштвени живот за сада нема пред собом друштвени систем ка коме је постојеће друштво упућено, ни његову природу у целини, ни његове поједине манифестације, тешко је, односно немогуће је, претпостаљати шта би од економских и социјалних обележја у друштвеној збиљи ових земаља била најава будућег друштвеног система.  
      У феудализму су богати трговци и занатлије и први индустријалци најавили класу капиталиста и капитализам уопште. У капитализму су технократски и бирократски слој најавили управљачки корпус најпре државног капитализма а затим корпоративног. И тако даље.  
      Ни у сасвим развијеним капиталистичким друштвима није економска и социјална структура тих друштава једноставан израз историјског континуитета, али су развојни процеси и одговарајући тренд присутни и у историјском смислу ипак препознатљиви.  
      У сваком случају далеко су од економског и социјалног хаоса који влада у такозваном транзиционом свету. Његова шароликост, хаотичност, непредвидљивост, подсећају на стари али и даље актуелан ручни рад – пачворк, који је због своје привлачности преузела и индустријска производња.  
      Има га у изради одеће и кућних тканина, као неуобичајено комбиновање боја, структуре, облика и величине материјала. Тај несклад је имао и има шарм за многе укусе. Та комбинација свега настала је из нужде. Неодстатак потребног новог материјала био је разлог да се употребе остаци старих, чија се комбинација убрзо показала маштовитом и лепом, па ће се касније та принудна комбинација показати као изборна. Пачворк или крпљење постоји и данас, али више не као крпљење већ као креирање.  
      На сличан је начин комбинација присуства разних друштвених система у транзиционим друштвима на почетку била израз нужде. Нагло укидање социјалистичког система није могло да уклони преко ноћи све његове трагове у економском и социјалном животу новог несоцијалистичког друштва. Као што ни тек успостављени капитализам – тржишна привреда и вишепартијски систем, нису могли одмах да се испоље у развијеном облику па се појављују у свим својим фазама делимично испољени, међусобно неповезани и често противречни.  
      За разлику од текстилног пачворка овај друштвени, иако је као текстилни почео из нужде, тешко да ће временом постати избор. Недостају му социјална стабилност, економска ефикасност и нарочито историјска усмереност. Да би био избор мора да буде привлачан, а да би био привлачан мора да има, између осталог и циљ, који за сада нема.  
      Мада, ако одсуство циља потраје, савременици ће се привићи на његово одсуство. Доживеће стварност у којој живе као свој избор. Планирање на микро нивоу и на кратак рок спонтано ће и готово неприметно суспендовати потребу за макро циљевима и обавезама које би из њих произилазиле. 




      (Message over 64 KB, truncated)