Caricamento ...
Spiacenti, si è verificato un errore durante il caricamento del contenuto.

4397Još novih tekstova Mire Marković

Espandi messaggi
  • jugocoord
    24 dic 2017


      [Alcuni nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA.
      Per i testi precedenti si vedano: 
      https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 (fino a novembre 2017)
      Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina http://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .  
      (A cura di I. Slavo)]


      Još novih tekstova Mire Marković

      1) НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ (23.децембар 2017)
      2) ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ (15.decembar 2017)
      3) НЕДИЛЕМА (5.decembar 2017)
      4) ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА (25.novembar 2017)
      5) АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАM (18.novembar 2017)


      === 1 ===

      http://www.sloboda.org.rs/komentar17.html

      Прогнана и неизгубљена

      НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ 

      Пише: Мира Марковић
      23.децембар 2017

      У оквиру климатског рата у чијем знаку, између осталог, протиче и друга деценија двадесет првог века централно место заузима радиоактивни уређај Хаарп инсталиран на Аљасци који има импресивну способност да изазива не само климатске промене већ и земљотресе, поплаве, олује, суше ... снажну противавионску способност, односно јачи је од сваке ракете. Може да угрози и да ликвидира и сваку другу летелицу. Истраживања су показала да има негативни утицај на психу, да може да изазове снажне промене у понашању људи.  

      При том треба имати у виду да дејство овог радиоактивног уређаја није лимитирано искључиво локацију на коју је упућен. Све то што прети тој локацији може на сличан начин да прети и њеном најближем окружењу. Земљотрес који је изазван на одређеној територији може изазвати сличне промене тла и у њеном окружењу. Исто важи и за вулкане, олује, суше, и тако даље.  

      Све у свему, сматра се да Хаарп има рушилачку моћ неколико хиљада пута већу од атомске бомбе.  

      Најшира светска јавност није упозната са глобалном опасношћу која прети од овог најновијег оружја.  

      Али политичка јавност у развијеним земљама јесте. Владе многих земаља знају више детаља у вези са Хаарпом од оног што је до јавности дошло, чак више него и што се може наћи у неким стручним часописима који су имали услова да се обавесте о овом најновијем америчком оружју.  

      Неке од влада су покушале да подстакну Уједињене нације да се питање Хаарпа стави на дневни ред са циљем да се његова употреба ограничи, стави под контролу, да се заштити свет бар делимично од опасности која му са те стране прети.  

      До скоро није било резултата у том смислу.  

      Али и да их је било не би ништа помогло људима, не би био заштићен живот на Планети који Хаарп угрожава. Јер није решење да се употреба ове радиоактивне немани ограничи, стави под контролу, већ да се искључи из уоптребе. Њена делимична употребе не угрожава живот делимично, већ шире.  

      Али и кад би то делимично било строго лоцирано и фиксирано, одкуд било коме на свету право да легализује макар и делимичну, локалну употребу цивилизацијског Франкештајна као што је Хаарп. Које су то околности под којима би његова употреба била оправдана и дозвољена.  

      Владе и свет који се залажу за ограничење Хаарпа немају, дакле, ништа против да он постоји и да се користи. Само им је стало да то коришћење буде ограничено и под контролом.  

      А тамо где се ограничено и под контролом користи, тамо је значи опасност за живот допуштена.  

      При том нико се не бави тиме ко ће одлучивати где је та опасност за људски живот допуштена а где није.  

      Уједињене нације, због све своје ненадлежности за све битне ствари на планети, избећи ће такву одлуку.  

      Остаје, дакле, да се дипломатски замоли дотична влада да буде милосрдна, увеђавна колико може и да има у виду људе који живе у суседству територије на којој дејствује Хаарп и да према томе можда мало прилагоде дозу радиоактивног материјала њиховом недужном присуству.  

      А што се тиче оних на које радиоактивност циљано упућена, то је ок. Тамо може, они су заслужили са аспекта власника Хаарпа. У то се светске владе, међународна заједница и Уједињене нације не мешају. То је унутрашња ствар власника оружја и његове примене.  

      То што важи за Хаарп важи и за исто или слично оружје ако такво постоји на неком другом месту. То што се за њега не зна не значи да је „заштићено“ од одговорности за судбину оних за које је употребљено или за које тек треба да буде употребљено.  

      Климатски рат је у току. Све локације његовог оружја нису познате као што нису познати ни његови стратези.  

      Одсуство тачних информација као и крхке претпоставке не треба да везују руке онима који тврде да желе добро човечанству и који истовремено том добру могу да допринесу. Напротив.  

      Треба да их учине одговорним за живот на планети коме прети опасност да буде угрожен или окончан – старе несавладане мржње стекле су прилично апокалиптично оружје.


      === 2 ===

      http://www.sloboda.org.rs/komentar16.html

      Прогнана и неизгубљена

      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ 

      Пише: Мира Марковић
      15.decembar 2017

      Неолиберализам као империјални капитализам, највиши ниво капиталистичког начина производње и одговарајућег грађанског друштва, данас је планетарно доминантан друштвени процес, егзистенцијално највиталнији и идеолошки најактивнији. 

      Са окончањем Хладног рата 1989. године у коме је капиталистички Запад однео победу над социјалистичким Истоком западно капиталистички победник није се пасивизирао у посттријумфалном периоду. 

      Разуме се да је нешто мање активан него што је био док је рат трајао, само је, као и сваки победник, заслужио да се одмори. 

      Али је његова имеперијална нарав и даље жива. Њом руковођен настоји да укине и теоријске и практичне и симболичке трагове левичарско-социјалистичке идеје и њене примене у деветнаестом и двадесетом веку. 

      Суштина те идеје је укидање класног друштва које егзистира на институцији експлоатације већине од стране мањине. 

      Та њена симплифицирана суштина обележила је време од када су формиране прве радничке, социјалистичке и комунистичке партије, преко првих социјалистичких држава до пада источноевропског социјалистичког корупса са центром у Москви 1989. године. Тај чин је увео у кризу читав левичарски свет - његову мисао и његову егзистенцију. 

      Класе, то јест два егзистенцијално и антагонистички супростављена корпуса на принципу експлоатације једног од стране другог, искључене су из теоријског мишљења и теоријско-политичког вокабулара. Класна борба је уступила место КОНФЛИКТУ а положај експлоатисаног, искоришћеног, без обзира да ли се ради о колективном или индивидуалном субјекту, као НЕЛАГОДНОСТ. 

      Та НЕЛАГОДНОСТ се одувек, и пре Марксовог учења о друштву, решавала колико се могло, побунама и револуцијама, без обзира какав им је исход био. Сиромашна и обесхрабљена већина се кроз историју борила против оних које је сматрала одговорним за неправду, иако није знала да је класа и да је та побуна вид прве, пионирске класне борбе. 

      Већ више од једног века, скоро два века, та сиромашна и обесправљена већина зна да је класа и да је њена побуна кроз штрајкове, демонстрације, устанке и револуције класна борба као и да победа у тој класној борби укида сиромаштво и обесправљеност. 

      Да би шансе за ту побуну биле могуће упркос слома социјализма у Москви 1989. године, победници са Запада су се потрудили да их минимизирају, маргинализују, такорећи укину. 

      Могући побуњеници и победници су преведени у НЕАДАПТИРАНЕ, НЕПРИЛАГОЂЕНЕ, које организовано и хумано друштво не сме да игнорише. Напротив. Треба да учини све да им се олакша прилагођавање. У те сврхе постоје многобројне стручне службе – психолошке, психијатријске, уопште медицинске, које су способне да им омогуће прилагођавање стварности. 

      Осим медицинских установа на располагању су и многобројна саветовалишта, рубрике у женским часописима, могуће да ту извесну улогу могу да имају и свештеници. 

      Стварност је таква каква јесте. И задатак је сваког паметног, одраслог, озбиљног и реалног човека да јој се прилагоди, да је такву прихвати и да на тај начин отклони тензију, фрустрацију и уопште осећање нелагодности у коме се налази. 

      Дакле, уместо класа постоје инсоцијални субјекти, уместо класне борбе КОНФЛИКТИ, уместо класног гнева НЕЛАГОДНОСТ, а уместо револуције саветница за писма уредништву из женских часописа. 

      Средином деветнаестог века, када је Карл Маркс писао о класној борби као суштини резумевања друштва и примарном односу између људи, његов савременик, отац социологије Огист Конт је класну борбу сврставао у социопатолошке појаве као што су криминал, проституција, алкохолизам и тако даље, сматрајући да као таква треба да буде третирана у оквиру психијатрије и социјалне психијатрије. 

      Скоро два века касније неолиберални теоретичари немају тај увредљиви, понижавајући однос према класној борби. Напротив. Односе се према њој крајње хумано. Третирају је као субјективни конфликт који се лечи код психолога, у израженијој форми код психијатра. 

      Кад се излечи, а има услова, медицина и све њене гране, па и психијатрија, су напредовале, кад се излечи, дакле, неће бити протеста, устанака и револуција. 

      Неоколонијализам може да буде спокојан. Потенцијалне и текуће побуњенике ће психолози, психијатри и саветнице из женских часописа лековима и одговарајућим упутствима успети да прилагоде стварности у којој су сиромаштво, обесправљеност, беда. Па се неће више осећати нелагодно међу њима. Напротив. Прилагодиће им се. 

      Уместо да носе устаничке, побуњениче и револуционарне заставе против неправде као што су чинили некад, потенцијалним побуњеницима данас, док иду у апотеку, у рукама ће им се налазити рецепти за лекове који треба да им омогуће прилагођавање неправди. 

      Неокапитализам је хумано друштво. Неприлагођени ће добити рецепте за најбоље лекове. Али је и реално друштво – мораће сами да их плате. 

      Они што су својевремено протествовали, дизали устанке и револуције, чинили су то, између осталог, и зато да не би плаћали лекове. И неки су успели у томе. А лекови су били не за прилагођавање друштвеној стварности, већ за неприлагођавање болестима. 

      Постојало је време и постојала су друштва у којима се сматрало да прилагођавање постојећој стварности није у интересу човека. Напротив. Сматрало се да постојећа стварност треба да се непрекидно мења и поправља у његовом интересу. 


      === 3 ===

      http://www.sloboda.org.rs/komentar15.html

      Прогнана и неизгубљена

      НЕДИЛЕМА 

      Пише: Мира Марковић
      5.decembar 2017

      Већ годинама политички живот у Србији се одвија у знаку дилеме – Европска унија или Русија. То преведено на банално одприлике треба да значи - којој се страни света и каквој политици треба приклонити.  

      Не на коју би се од те две стране света, односно две политичке оријентације, требало оријентисали, већ коју би смо ми од те две адресе одабрали да такорећи буде и наша.  

      Прикључивање Европској унији би то, разуме се, и подразумевало. Економски, политички, социјални и културни живот у земљи би био усклађен са правилима игре која важе за Европску унију. То је и нормално. Адреса би била једна. И присталице те политике, у власти али и у јавности, би били задовољни.
                                       
      Они који подржавају Руску федерацију као адрасу на коју треба да се држава и друштво оријентишу доживљавају на сличан начин ту оријентацију. И у том случају би све сфере друштвеног живота биле усклађене са политиком која се тамо води.   

      .На известан начин та дилема и та атмосфера подсећају на не предалеку прошлост – на прилике најпре у Србији, после ослобођења од Турака, када је формирана држава, а касније и на сличне прилике у Југославији између два рата.  

      Две династије су се међусобно разликовале по избору патроната над земљом који су бирале.  

      Једна је бирала Беч за политичког мецену, друга Москву (кад је била престоница Руска царевина). Док су биле живе те две царевине неко од та два царства било је надлежно за нашу земљу. Или Аустро-угарска или Руска царевина, али никад српско, односно југословенско краљевство. 
                                                                                               
       Народ је надлежност за земљу изван земље сматрао такорећи подразумевајућим стањем. И сам се делио по избору надлежности. Интелектуалци, али и шира јавност, испољавали су јавно та два афинитета.     

       Једни су били склонији Аустро-угарској, односно европској организацији државе као модерном виду друштвеног живота. Давали су у сваком погледу предност европској култури у коју су спадала германска и романска државна и друштвена искуства.                                                                                                                                          

      Други су налазили да је Русија земља на коју се могу и ослонити и угледати, ближа због словенства и православља који су нам заједнички и да та блискост представља темељ подршке и заштите моћног царства и темељ друштвеног обрасца по коме треба да живимо .
      Када су комунисти 1941. године дигли устанак против фашизма међу народом који се прикључио устанку била је присутна и жеља за подршком совјетској земљи због њене социјалистичке оријентације и грандиозне антифашистичке борбе.

      После кратке идеолошке и политичке блискости социјалистичке Југославије са СССР-ом која је окончана 1948. године у наредним деценијама социјалистичка Југославија је водила светску спољну политику. Светска – значи срдачна и рационална сарадња са свим земљама. И на Истоку, и на Западу, и на Северу, и на Југу. Није се прикључила ни једном од два моћна блока који су владали светом, односно који су поделили свет и увели га у Хладни рат који је трајао скоро четрдесет година.

      А сама Југославија је била иницијатор за окупљање свих земаља изван ова два блока на платформи мирољубиве и равноправне сарадње у интересу свих земаља и свих људи. 

      У последње време у Србији је активирана дилема о избору - Европска унија или Руска федерација, у бољем испољавању те дилеме као о избору између Запада и Истока. У интересу превазилажења те дилеме често се ипак истиче потреба за равноправном сарадњом и са једном и са другом страном, и са Бриселом и са Москвом, позивајући се притом на Титову политику која је на исти начин балансирала. 

      Међутим, та политика није ни на који начин балансирала између Вашингтона и Москве. Та међународна политика је била светска у најбољем смислу и у великој мери антиципаторска. Ако човечанство преживи фазу текуће малограђанске ускогрудости, империјалне халапљивости и левичарског кукавичлука, сви ће народи и њихове државе сарађивати између себе настојећи да граде заједнички свет.
                                     
      А што се тиче дилеме - Европска унија или Руска федерација, она је крхка и неоснована.
                                        
      Свет се не састоји само од те две адресе, нити те две адресе једине гарантују мир и просперитет Србији (иако се у Србији сматра да могу бити угрожене без једне од тих адреса).

      Као што нису ни једине адресе са којима се може успоставити економска, технолошка, научна и културна сарадња у нашем интересу, али и у заједничком интересу.  

      Чак ни улазак Србије у Европску унију не би смео да јој апсолутно веже руке за све те сарадње. То јест, ако би та могућност као опасност постојала, онда Европска унија не би ни требало да буде адреса ка којој се Србија упутила. 

      Од блиске сарадње са Руском федерацијом таква опасност Србији не би могла да прети, не постоји никаква организациона форма у том односу која би Србији ограничавала контакте са осталим светом, бар не радикално, бар не на штету економског развоја и друштвеног стандарда.
                                        
      У савременом свету мале и сиромашне земље, а поготово мале као што је Србија, не могу постићи апслолутну аутономност, независност, не узимајући у обзир мишљења и интересе великих сила, па чак ни мишљења и интересе најближег окружења.
                                        
      О приликама у свету и односима међу државама и народима се, нажалост, не одлучује у Уједињеним нацијама. О тим приликама одлучује се у билатералним односима између великих и моћних земаља какве су у овом тренутку САД, Руска федерација и Кина. (Извесну улогу у том смислу има и други ешалон у који спадају неке од земаља Европске уније, Јапан, Индија, Иран, Бразил, ...) 
                                       
      Мале земље треба да имају у виду ту стварност, али због тога не морају нужно да се приклоне ни једном царству. Уважавајући сваку добру намеру и настојећи да избегну лоше, могу да постигну економски и културни развој, али и да сачувају национално и државно достојанство.
                                        
      Таква политика је наравно веома тешка, али је могућа. Она је изводљива са протагонистима који су за њу опредељени и који су способни да је заступају.  

      То би требало да је заједничка платформа малих и сиромашних земаља. Али и обавеза прогресивних људи у великим, развијеним и моћним земљама - на њима је да подстакну ограничење државног и националног егоизма у сопственој земљи у интересу општечовечанског прогреса и мира.  

      Јер, у крајњем случају, ако би општечовечански мир и прогрес били угрожени, онда би у том случају били угрожени сви, и они који су их угрозили.
                                        
      Жртве имепријалног егоизма, ма са које стране долазио, били би и његови заступници. У својој егоистичној заслепљености не виде да би на ломачи коју су запалили за друге горели и сами. 


      === 4 ===

      http://www.sloboda.org.rs/komentar14.html

      Прогнана и неизгубљена

      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА 

      Пише: Мира Марковић
      25.novembar 2017

      Стручњак за комуникације, тако себе представља, а тако га и новине представљају, хвали своју струку, једну од парадигми приватног бизниса, па онда, под брзоплетим, кратковидим и егоманским ентузијазмом, глорификује и сам приватни бизнис као оптималан вид егзистенције, тврдећи, између осталог, да је приватни бизнис доступан сваком човеку и ако би се свако за њега определио могао би да се нада најбољем личном просперитету – само би му „небо била граница“. 
      Биће, дакле, по овом „стручњаку“, да су милиони људи, од прошлости до данас, пропустили срећу само зато што се нису сетили да се баве приватним бизнисом. 
      Трансгенерацијска глад, сиромаштво у чијем знаку живи човечанство од кад као такво постоји, старе и нове болести којима нема лека, сви ратови и свако насиље .... све је то, значи, могло да се избегне, да човек није због своје необавештености, ускогрудости, глупости, лењости, инертности, и тако даље, пропустио да се бави приватним бизнисом па је тако лишио себе и свој род среће у коју спадају, пре свега, мир и благостање. А онда, ваљда самим тим је лишио себе и других пратећих добара као што су, на пример, солидарност, алтруизам, кооперативност, ... 
      Дивинизација приватне својине, а нарочито у обличју приватног бизниса, има виталну способност континуитета. Ово је њено олимпијско доба, њени протагонисти су жилав народ, у својим елитним врховима и историјски надахнут и интелектуално респектабилан. На нижим хијерархијским лествицама, са мање дара, а понекад и са мање жара, налазе се заступници приватне бизнис „цивилизације“ који само изражавају лојалност стварности која им омогућава да живе боље од других и да у том животу налазе инстант сигурност. Нијх не краси нарочита интелигенција али ни нарочита глупост. Има је ту и тамо, као и у свему другом на свету. 
      Али ретко је има у концентрацији садржаној у интелигенцији овог стручњака за комуникације. 
      Доступност приватног бизниса није ограничена само знањем, даром, интересовањем, способностима, интелигенцијом, она је искључиво лоцирана у зонама приватног власништва. А његова успешност која допире до небеских висина има још селективнију локацију – налази се на ретким ексклузивним адресама ограђеним најагресивнијим класним, готово мизантропским егоизмом. 
      Те, дакле, небеске висине нису доступне ни сваком приватном бизнисмену – власници бутика који продају чарапе и мануфактуре које производе торбе за пијацу, не само што су далеко и од најближих облака, већ су само неколико корака испред статистички неидентификоване и цивилизацијски занемарене армије невласника. 
      Приватни бизнис, дакле, није доступан сваком, већ, посматрано у глобалним размерама, доступан је само понеком. 
      А што се тиче неба као такорећи подразумевајуће границе за сваког ко се приватним бизнисом бави, па на тој се граници зауставило до сада један до два одсто становника планете Земље. Оних деведесет осам одсто, укључујући у њих и власнике приватне својине и невласнике било какве својине и често невласнике било каквих материјалних добара, сви они заједно из свог земаљског живота гледају на небо као на територију за коју су надлежни њима недостижни неки други. Али не недостижни по материјалном богатству, већ по интелектуалном, стваралачком, визионарском доприносу општечовечанском развоју и прогресу. 
      Међу њима се налазе и они који су и фигуративно и буквално дотакли небо – научници који истражују Свемир и његови први путници. 

      Приватни бизнисмени, чак и они који спадају у оних један одсто, једном ће се можда запутити ка небу, али тај пут ће, кад то буде, бити могућ не захваљујући њиховом богатству, већ захваљујући раду, стваралаштву и храбрости других људи. Оних који нису располагали никаквим власништвом, само ретким стваралачким даром, а често и са њим паралелним одсуством потребе да тај дар материјализују и медијализују. 
      Иначе, ово мишљење „стручњака за комуникације“ не би било вредно пажње а поготово не би било вредно реаговања да не постоји опасност да буде инспирација заблуди да се не ради о глупости него о истини. И да у ту „истину“ могу да поверују млади, необразовани, наивини људи. Популација која је изложена тој опасности је велика и рањива.
       Они који би могли да је заштите од такве „истине“ уздржавају се, култ приватног власништва влада планетом. Нелојалност том култу, а не дај Боже, сумњичавост у погледу његове сакралности, у најбољем случају представља опасност за способност разумевања и интегрисања у савремени свет, а у горем случају представља утопистичку странпутицу која привремено може да нанесе штету магистралном путу. 
      Не може трајно да га угрози, приватно власништво ће трајати колико и вечност, али треба га, кад год се може, заштитити од тих повремених и привремених колективистичких испада. 
      Мада, деси се понекад да се магистрални пут временом истроши, а нека пречица, дојучерашња странпутица такорећи, преузме његову улогу. 
      Знају то у народу, одавно, не знају само у највећим градовима, па би се могло десити да их промене на главном путу изненаде.


      === 5 ===

      http://www.sloboda.org.rs/mm/komentar13.html

      Прогнана и неизгубљена

      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАM 

      Пише: Мира Марковић
      18.novembar 2017

      Недавно сам прочитала са пребацивањем изражену опсервацију једног познатог патриоте да на демонстрацијама, којих је у Србији подледњих година било много, нема скоро ни једне протестне пароле у вези са Косовом. 
      Предмет простеста су били разни поводи – нешто што људима недостаје, нешто са чим се не слажу, нешто што их вређа, нешто у чему су преварени, и тако даље. 
      Као уосталом свуда у свету крајем прошлог века и у овом садашњем протести на улицама су добили право грађанства. Додуше, негде само формално, али све више и стварно. 
      Стварно, кад учесници демонстрација протестују, на пример због карактера матуре. Те демонстрације нико не спречава, а често донесу и резултате. Само формално право грађанства имају протести кад демонстранти траже, на пример одцепљење дела територије. Тада се често не поштује право на демонстрације, примени се насиље, а до резултата углавном не дође. 
      У претходне две деценије у Србији је мање демонстрација него у последњој деценији двадесетог века. Углавном су мирне и тичу се текућих социјалних и материјалних прилика. 
      Тачно је – нема протеста посвећених Косову, односно чињеници да већ седамнаест година не припада Србији. А ако би се и појавила и нека анемична парола у том смислу, прошла би незапажено. 
      Патриота је, дакле, у праву. Али само на први поглед. Већ на други поглед није у праву. 
      Јер Косово је пучистичка власт 2000. године на челу са Коштуницом, предала албанској мањини. Тада је на Косову легализована америчка војна база Бондстил, највећа у Европи. Власт СРЈ на челу са Коштуницом и власт у Србији на челу са Ђинђићем подржале су изборе на Косову на којима је легализована косовска држава. 
      Према томе, године 2000., кад је требало протестовати због губитка Косова, до протеста није дошло. Не само што су грађани ћутали кад је реч о Косову, већ су подржали Коштуницу за председника иако је тада за губитак Косова био одговоран он. 
      Подржавајући га за председника имали су у виду само то да се на тај начин ослобађају претходне власти и диктатора. Сви остали разлози за и против Коштунице били су изван очију српске јавности. 
      Јавност је тада превидела чињицу да је за време те диктатуре Косово било у саставу Србије и да се за такав његов статус диктатур залагао свих шеснаест година његове „владавине“, као и да се за такво Косово и за такву Србију залагао и тешко болестан у затвору и на суду у Хагу до последњег дана свог живота и до последњег даха. 
      А тамо се, у затвору и на суду, нашао због своје шеснаест година дуге одбране Косова од албанског сепаратизма и тероризма. А и од последица траљаве бриге за прилике на Косову од стране српских власти седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. 
      Српски народ ту борбу није уважио. 
      Нови председник Коштуница доведен од стране НАТО одмах је предао Косово, додуше зато је и доведен. Своју марионетску улогу је одиграо брзо и ефикасно. 
      Године 2000. јавност није видела да се на власти налзио као једнократна експозитура Вашингтона, ваљда и Брисела. Веровала је његовом „патриотизму“ у који се кичерски клео тада и касније, из пензије. Успео је касније да превари део јавности, да наведе један број наивних људи да поверују у његове родољубиве жалопојке над Косовом, као што их је преварио 2000. године па су му поверовали да је победио на изборима народном вољом. Међутим, победио је вашингтонском вољом. 
      Тај једнократни играч НАТО и ондашње америчке администрације се сада повремено слика на петоразредним „патриотским“ приредбама, настојећи да емитује слику скромног интелектуалца коме ето није ни до каквих материјалних и медијских интереса, већ само или углавном само до српске среће и враћања Косова Србији. 
      Он се, о темпора о морес, залаже да се сада врати оно што је он својевремено сам и широке руке дао. 
      Његов патриотски протест је фингиран, он би иза тог фингираног патриотског протеста да сакрије истину – Косово за председничку функцију, макар и на кратак рок. 
      Али народ нема потребу за фингирањем. Може бити да не зна чијом је заслугом изгубио део своје територије и државе, али бар зна да је изгубљен, па нема разлога да се пренемаже на демонстрацијама. 
      Косово је као држава то постало незванично одмах после пуча, а званично је постало држава 2008. године када га је као државу велики део међународне заједнице признао. Већ тада је Косово увелико располагало за државу потребним атрибутима – председник, скупштина, влада, министри, полиција, чак и филхармонија. 
      Према томе, патетично пребацивање народу да не протестује због Косова представља у ствари јефтино подилажење и улагивање патриотизму и ствари Србије. 
      И при том од стране човека која би требало да зна како је и када Косово предато у руке албанске мањине да од њега направи своју државу. 
      Додуше, можда човек о коме је реч и не зна. Или је заборавио с обзиром на то да је у одмаклим годинама. Мада, упркос годинама, није пропустио да заборави да пребаци народу небригу за Косово. 
      Народ није недужна адреса када је реч о Косову, наравно. Али није једина, ни најглавнија адреса. 
      Главну је или заборавио, или неким чудним случајем није разумео да је она главна. 
      Па зато ваљда, из забораности или незнања, недужно на патетичним „патриотским“ приредбама истомишљенички тапше по рамену бившег председника за једнократну употребу. Анемична провинцијска кич слика два псеудопатриотизма. 
                                                                                                       ***
      А у пост скриптуму и једна заблуда – да је псеудопатриотизам био и остао реткост.  
      Није реткост. У ДОС-у, и око ДОС-а, оних година и касније, сви из те приче, сви су тврдили и сви би тврдили и данас да је сарадња са НАТО-ом у интересу Србије. 
      Тако разумевајући ствари је и Коштуница својевремено предао Косово албанској мањини. Данас је супротног уверења. Оно претходно му више није у интересу па га одавно више не заступа. Просто је заборавио своју некадашњу улогу (платформу) аутистично се надајући да су је заборавили сви. 
      Али, нису. Ето, нису. Бар не сви.